Рат, као најтамнија страна медаље живота, коси народ без претходног одабира по било којој основи, па зато некад страдају и дјеца.

Пјесма о Споменку Госпићу (1978-1993)

Ој мартовски и дани и ноћи,
опростити никад нећу моћи,
ни петнаест напунио није,
вриједио је као чете двије.

Док је Срба и српскога бића,
памтићемо Споменка Гостића,
дозволити не см`јемо, земљаци,
да се јунак у заборав баци.

Мали борац, а велико дјело,
Јовићи га одгојило село,
под Озреном, ђе јунаци ничу,
добро ову послушајте причу.

Морамо се сјетити дјечака,
пушку нос`о мјесто играчака,
осим баке никог није им`о,
ред је да му свијећу запалимо.

Његова бака, која се једина старала о њему, подлегла је ранама офанзиве. Упркос свему, мали Споменко је одлучио да остане у селу да се бори. Остао је на епицентру бојишта на Озрену код села Јовићи са још неколицином војника.

Двадесетог марта 1993. године био је дан туге за све Србе, нарочито за оне са Озрена и села Јовићи. То је био дан када је Споменко у својој 15-ој години подлегао ранама и оставио наук свим младим покољењима о пожртвовању и љубави према родном крају.

Након оваквог подвига, Споменко није само наша прошлост, већ и садашњост и светао траг који сеже у будућност свих нас.

У спомен на Споменка, и јер се овакви хероји не не могу препустити забораву, снимљена је пјесма. Споменко Гостић је опеван као живи стећак храбрости, као свједок да и послије 22 године његова жртва остаје упамћена.

Текст ове пјесме урадио је Миле Ромчевић, оснивач и координатор Завичајног Удружења „Родна груда“.

Отпевао ју је отпевао Стево Ромчевић, а послушајте као звучи: