Сава Мркаљ

Сава Мркаљ био је српски учитељ, монах и филолог. Познат је по томе што је 1810. године написао тада веома актуелну књижицу о српској азбуци Сало дебелог јера либо азбукопротрес, у којој се залагао за реформу језика и правописа. Ово дело утицало је и на Вука Караџића.

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Горњој Крајини, у селу Сјеничаку првобанске пуковније. Године 1799. завршио је школу и затим постао српски учитељ у Госпићу. Касније је отишао у Загреб, у академију, па онда и у Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету, а титулисан је као “свободних художества и философије доктор.”

Био је добар зналац латинског и француског језика, а разумео је и грчки и јеврејски, што је његовом филолошком таленту било од велике користи. Нападан је од службених црквених кругова због својих учених погледа, Сава је мислио да ће их умирити ако се покалуђери, и зато се 1811. године у манастиру Гомирју заиста и закалуђерио и постао јерођакон Јулијан. Гоњења су се само увећавала и он је 1813. године напустио манастир. Године 1817. издао је дело “Палиондија” у коме се одрекао своје графичко-ортографске реформе. Године 1827. је полудео па је 1833. године преминуо у бечкој болници за душевне болести.

Ако ико од Срба заслужује да буде увршћен међу првих 100 највећих и најумнијих људи нашег народа, онда је то свакако реформатор српског језика Сава Мркаљ. То је најмање чиме би му се нове генерације могле одужити за све што је учинио за свој народ. Међутим, то се није догодило. Сава Мркаљ је пао у заборав.

Рођен је 1783, у Ласињском Сјеничку, на (Кордуну), четири године пре Вука Караџића, завршио богословију, био верски и приватни учитељ, архигимназиста, даровити студент филозофије, логике, физике и математике, а учени свет је фасцинирао филозофијом језика. Владао је латинским, немачким, француским и руско-славенским, служио се грчким и хебрејским, а познавао је италијански и мађарски. Био је и врстан песник, полемичар и беседник.

Године 1810, Мркаљ је у Будиму — мало раније пре првог сусрета с Вуком, који је прекинуо учење у Великој школи у Београду и у Будим допутовао ради лечења — штампао славну књижицу с насловом “Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. У старој азбуци, јер је био знак за глас који више није постојао у српском језику. Сава га је избрисао из азбуке, као и сва непотребна слова. Тиме је себи створио моћне непријатеље, пре свих из редова цркве која је хтела да задржи правописну традицију у унијатском окружењу.

Већ 1811, пошто је као врстан логичар и језички мислилац научно засновао реформу азбуке и најавио да “Језикопротрес”, долази до неочекиваног и тешко објашњивог обрта — Мркаљ се повлачи у манастир. Убрзо се сукобљава са црквеним достојанственицима, бива размонашен и препуштен дугом и мучном лутању. Тешко зарађује насушни хлеб као учитељ и вероучитељ, одбијен када је 1825. молио да га поново приме у манастир, у нервном растројству је повредио неког човека који је од њега тражио приватне часове латинског језика. Доспео је у затвор, где је мучен, пребачен је у карловачку болницу, па у душевну болницу у Бечу, где га је и Вук посећивао и где је умро 1833.

Сава Мркаљ је, дакле, први поставио темеље каснијој Вуковој реформи језика, залажући се за фонетски правопис заснован на начелу “пиши као што говориш” и захтев да народни језик постане књижевни. Иако Мркаљ није истрајао у борби за реформу правописа и увођење народног језика за књижевни, остаје дао је он начинио први велики и пресудни корак ка демократизацији језика и писма.

About the author

Друштвене мреже