Момчило Ђујић

Момчило Ђујић рођен је у селу Ковачић (заселак Топоље) код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године).

Владика далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Ђујић је током највећег дела рата сарађивао са Италијанима и Немцима. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. Његове снаге су се касније стопиле са другим колаборационистичким одредима који су се повукле према западу и стављене под команду Вишег СС и полицијског вође Одила Глобочника у оперативној зони Јадранско приморје. У Чикагу је 1948. године формиран покрет „Равна гора“, чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Од стране СФР Југославије и Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.

Ђујићи су старином из Босне, где су се доселили са подручја садашње Црне Горе (Ђујићи припадају племену Васојевића), а населили су се близу Книна, у селу Ковачић, уз извор реке Крке. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина.

Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године. Своје име је добио по лику из јуначких песама.

Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. Након завршетка школовања, владика далматински Иринеј га је хиротонисао (рукоположио у свештеника) 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Имали су троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији па се брзо прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома Петар Мркоњић од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Ђујић. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског духовника.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Ђујић нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски генерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину стигло име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време свештеник из Стрмице залагао се за левичарске идеје. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, Ђујићеви идеолошки противници, оптуживали су Ђујића да је обична италијанска шпијунчина.

Комунисти су га нападали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим, тај штрајк је био згодна прилика за Ђујића да кроз своје говоре прекори власти због лоше, антирадничке и антиправославне политике. Због тих говора против државе и власти ондашњи котарски судија кажњава Ђујића са 10 дана затвора.

About the author

Друштвене мреже