Бранко Ћопић

Бранко Ћопић је рођен 1915. године у Подгрмечу у селу Хашани надомак Босанске Крупе. Основну сколу завршава у родном селу након чега упусује нижу реалну гимназију у Бихаћу. Књига “Магареће године” настала је по сјећању на вријеме проведено у “Просвјетином” интернату у Бихаћу, такозваном конвикту. Четири године које је ту провео писац описује као један од најљепших дијелова свог живота. Након ниже гиманзије уписује учитељску школу у Бањој Луци у класи проф. Владе Милошевића код којег је и полагао пријемни испит из језика и музичке културе.

Учитељску сколу у Бањој Луци Бранко Ћопић није заврсио. Избачен је из сколе у четвртом разреду због читања напредне литературе. Након тога уписује је се у учитељску сколу у Сарајеву из које је, такође, избачен. Из Сарајева се враћа у Бања Луку, али школу је, ипак, завршио у Карловцу гдје је прабачен уз помоћ неких професора.

По завршетку учитељске школе Бранко Ћопић одлази у Београд, уписује и завршава Филозофски факултет. За вријеме студирања с времена на вријеме објављивао је приче у “Политици”, посебно када је уредник био Жика Милићевић.

Други свјетски рат затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору у бившој војсци Краљевине Југославије. Ту је доживио распад војске и државе, али се већ на самом почетку повезао с народноослодилачким покретом и од самог почетка до краја рата и ослобођења био припадник партизанских јединица под Титовом вођством. Цијело вријеме рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, такође веома познатим књижевником, Скендером Куленовићем.

Други свјетски рат подстиче га да напише романе “Пролом”, “Глуви барут”, “Не тугуј бронзана стражо” и “Осма офанзива”, затим приповјетке “Роса на бајонетима”, “Сурова школа”, “Љубав и смрт”, “Доживљаји Николетине Бурсаћа”, “Горки мед”, “Свети магарац”, “Људи с репом” и збике пјесама “Огњено рађање домовине” и “Ратниково прољеће”. Написао је и романе за дјецу “Орлови рано лете”, “Славно војевање” и “Битка у златној долини” (познати су као “Пионирска трилогија”) и “Магареће године”, збирке прича “Приче партизанке”, “Вратоломне приче”, “Приче испод змајевих крила” и “Доживљаји мачка Тоше”, збирке пјесама “Чаробна шума”, “Армија одбрана твоја”, “Партизанске тужне бајке”, “Вечерње приће”, “Ђеда Тришин млин” и “Нестшни дјечаци”.

Ћопиц је писао и сценарије за позориште и филм. Познат је по комедији “Доживљаји Вука Бубала” и комаду за дјецу “Ударници” и сценаријима за ратне филомове “Живјеће овај народ” и “Мајор Баук”.

Дјела су му превођена на руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки, бугарски и мађарски језик.

Цијели радни и животни вијек након другог свјетског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је врло често путовао по Југославији и другим европским државама. Многи су за њега говорили да је највећи дјечији писац свих времена рођен на просторима бивше Југославије.

Иако је припадао народноослободилачком покрету Бранко Ћопић је, као човјек великог образовања, бистра ума, осјећаја за правду и праведност и критичког посматрања стварности која га је окруживала веома рано почео да износи сопствена мишљења о неким појавама. Радио је то или отворено или у литератури као писац. Као једно од најпознатијих дјела била је “Јеретичка прича”, због које је касније трпио велике ударе тадашње комунистичке партије на власти и државних органа, па и од самих колега. Таквих прогона је било много, па је књижевни историчар Ратко Пековић то сабрао у књигу “Суданије Бранку Ћопићу” из које се види на какве је све проблеме Ћопић наилазио у свом књижевном и политичком животу.

Претпоставља се да су ти прогони и главни разлог самоубиства који је Бранко Ћопић извршио скочивши с једног моста преко ријеке Саве 1984. године. Од тада се тај мост зове “Бранков мост”, а улица која води до њега “Бранкова улица”.

About the author

Друштвене мреже